Need for Speed Pro Street

Šta reći dok prisustvujete klasičnom cijepanju ličnosti na dvije polovice, od kojih jedna uživa u “legalizaciji“ i spiritualnom smiraju kojeg laganija vožnja pruža, dok druga polovica žudi za krvoločnim i beskrupuloznim kršenjem ograničenja brzine, bježanjem od policije i razbijanjem prodavaonica krofni? Par noći prije nego što sam sjeo da napišem ovu recenziju, nisam mogao zaspati bez suza, zbog noćnih mora sam se budio – mokar do kože. U mojim snovima je misteriozni čovjek sa trkaćom kacigom na glavi uporno ponavljao iste riječi: “Policija te više ne progoni. Sad si legalan.“

NFS – Legalne trke
Sve mi se čini da je sin (ili kćerka) nekoga od odgovornih iz Electronic Artsa doživio težu saobraćajnu nesreću u kojem su učestvovala tri patrolna vozila, njegov Porche (kupljen zaradom od Carbona), pet pješaka i jedna trafika, jer je novi Need for Speed doživio dramatičan zaokret u žanru. Jedino tako mogu objasniti naglu katarzu koja je natjerala Electronic Arts na ovako radikalan preokret. Možda se i konstantno prigovaranje američkih vlasti na uticaj nasilnih igara na djecu napokon isplatilo. Na kraju krajeva, razlog je nebitan, u ovom momentu je puno važniji fakt da onaj stari Need for Speed, kojeg znamo i volimo, više ne postoji.

Teško je objasniti pravac kojim se kreće novi NFS, ali najbliže tome je vjerovatno neka blentava kombinacija Forze 2 i Project Gothama. Samo malko agresivnije... možda kao Grand Turizmo, samo bolje. Test Drive Unlimited je bio prilično blizu: imao je ogroman svijet za istražiti i odlična vozila, ali falila mu je veoma važna karika: šteta na automobilima. U Need for Speed: Pro Street morate mnogo opreznije voziti, jer je izuzetno lako totalno razlupati auto, a popravku plaćate iz vlastitog džepa.

Priča je (na svu sreću) prilično jednostavna: proživljavate životnu priču bivšeg ilegalca koji je odlučio kako mu motorizovani ruski rulet jednostavno ne diže nivo adrenalina i nije mu interesantno da bude kralj podzemlja. Želi legalnu titulu, da na taj način svima i za sva vremena dokaže kako je neprikosnoveni kralj cesta, od Neuma pa do Novog Mesta. Morate proći popularni street race “Race Day“ da biste dobili mjesto u posebnoj trci da pobijedite najjačeg i najarogantnijeg “kralja“ imenom Ryo Watanabe (ne znam zašto, ali prezime ovog dečka mnogo podsjeća na riječ wannabe).

Gameplay se sastoji iz četiri moda: Straight Drag Racing, koji predstavlja klasične trke “ko će prije do cilja“. U ovom aspektu ipak morate malo birati sredstva da dođete do tog cilja, jer je auto osjetljivo i ako ga previše havarišete neće moći startati (ili će mu otkazati neka od brzina. Ja sam imao žarku želju da utrku završim rikvercom, ali je jadni Golf bio toliko uništen da nije mogao ubaciti u rikverc). Grip Circuit Race ne treba posebno objašnjavanje. Vozi ukrug dok ne kloneš. Malo automobila, kratka staza, mnogo krugova. Pa ožeži! Point-to-point racing od vas zahtijeva razvijanje što veće brzine u što kraćem vremenskom intervalu, a tu je i veoma popularni Drift mod, u kojem morate proklizavati ko Starsky i Hutch da biste dobili mnogo željene bodove. Race Day je neka vrsta automobilskog sajma, sa jako puno publike, dobrih “koka“ koje nose plakate, reklama, odlične muzike i “nabrijanih“ auta. Kad sam se već “dohvatio“ muzike, ovaj aspekt moram naglasiti. Muzika je genijalna. Od “furačkog“ metala, preko “furačkog“ housea, pa sve do “furačkog“ drum ‘n’ bassa, a sve strašno dobro upotpunjuje sveukupni dojam brze, energične i odlične igre!

Šofer, ima l’ izać’?
Veoma bitno pitanje je, na šta liče fizika i AI? Ljudi dragi, ja sam se totalno frapirao. Ostao sam nedorečen, šokiran i prije svega – zblanut – šta je postignuto na ovom polju. Fizika je dovedena do savršenstva. Imate potpunu kontrolu nad mašinom i ako ne znate osnove fizike (ala, mala moja, stavim ti na znanje, sila masi daje ubrzanje) vrlo brzo će vas prozvati Gromom, jer će svaki stub biti vaš. Auto je u početku stabilno, snažno i jede asfalt ispod sebe, ali kada ga oštetite, počinju problemi. Teškoće u upravljanju, ubrzavanju, sječenju krivina samo su neke od posljedica neoprezne vožnje. Za one slabije, EA je implementirao strelice preko asfalta koje vam pokazuju idealnu putanju za ulazak u krivinu, kao i “breaking point“ ili ključne pozicije u kojima bi bilo poželjno pustiti papučicu za gas i možda malo stati na kočnicu. AI je za živo čudo napravljen kako treba, pa ćete u Pro Streetu vidjeti svega: od savršenih upadanja u krivine, preticanja u istima i kaskaderskim prolijetanjem kroz makazice, pa sve do hollywoodskih prevrtanja na krov, proklizivanja i udaranja u stubove. Nema više blago retardiranog redanja u kolonu i suhoparne vožnje ukrug, nema bjesomučnog udaranja u branik iako preko ceste može proći Boeing 747. Računar napokon vozi “k’o čovjek“. Ruku na srce, kao prilično iskusan šofer, ali i to je bolje od onoga na šta smo se navikli. Od vozila možete izabrati neki od klasičnih imena poput BMW, Ford, Chevrolet, Dodge, Volkswagen, Toyota, Mitsubishi ili Subaru. Igra obiluje detaljima, što je mač sa dvije oštrice, u zavisnosti koliko vam smetaju silne reklame kojih ima posvuda.